Agata Kristi

Engleska spisateljica detektivskih romana čije knjige su prodate u preko 100 miliona kopija i prevedene na preko 100 jezika.

Obrazovanje je stekla kod kuće, od majke, dok je sa pisanjem detektivskih priča počela tokom Prvog svetskog rata, kada je radila kao medicinska sestra. U njenom prvom romanu „The Mysterious Affair at Styles" (1920) Herkul Poaro, egoistični i ekscentrični detektiv, započinje svoje avanture. Poaro se pojavio u 25 romana i kratkih priči, sve dok ga Agata nije ubila u poslednjem romanu izdatom 1975. godine. Umro je, jer je dosadio autorki, a nekrolog mu je, čak, objavljen i u „New York Times"-u.

1926.godine umire joj majka, a iste godine njen muž zahteva razvod, jer se zaljubio u drugu ženu. Agata je misteriozno nestala. Cela engleska javnost bila je uznemirena, a policija je intezivno tražila. Stvarnost se pomešala sa fikcijom koju je ona stvarala u svojim pričama. Autorka je prešla u svet sopstvenih fantazija. Ovo je bila centralna tema svih medija sve dok je, nakon tri nedelje, nisu pronašli u nekom hotelu, gde je bila prijavljena pod imenom žene sa kojom se njen suprug želeo oženiti.

„Deset godina nakon moje smrti niko me se neće sećati", rekla je i pogrešila! Svake godine, u celom svetu, proda se oko tri miliona njenih knjiga i godinama se nalazi u vrhu liste bestselera. Prema statistici UNESCO-a, prodala je više primeraka knjiga nego bilo koji drugi pisac sa engleskog govornog područja. Samo su Biblija i Kuran prodati u većem broju primeraka. Zanimljivo je i da se njena drama „Mišolovka" prikazuje neprekidno već 40 godina u londonskom pozorištu West End!

Osamdeset odsto vremena trošila je na smišljanje zapleta, a ostatak na pisanje. Poznanici su pričali o njenim neurozama i opsesiji deliktom, što joj je i omogućilo tako plodnu i uspešnu karijeru spisateljice. Ovde se još jednom suočavamo sa sukobom života i posla, to jest, ličnih slabosti pojedinca koje mu otežavaju život, ali doprinose njegovom delu. Agata, na primer, gde god se nalazila, i kada je bila najsretnija i najtužnija, uvek je mislila o zločinima i smišljala nove scenarije za ubistva. I tako je bilo sve do njene smrti. Već je bila na korak od groba, ali kada ju je posetila jedna prijateljica i preporučila joj novi preparat za čišćenje veštačkih zuba, Agata je, odmah po odlasku prijateljice zapisala: „Bilo bi moguće organizovati savršeno ubistvo koristeći kao oružje prašak pomešan sa arsenom".

Njena dela nisu klasični krimi-romani, već priče koje otkrivaju ceo jedan svet sa svojim tradicijama. U njenim knjigama nema sadizma, mučenja, tučnjave. Ubistva se događaju blago, u krugu dama sa ekstravagantnim šeširima, u salonima gde se poslužuje čaj. To jesu knjige o zločinima, ali bez mučnine. Razlog se, verovatno, krije u tome što se Agata držala onog miljea koji je najbolje poznavala - britanskog buržoaskog kruga. Sama Agata je svoje romane ovako objasnila: „Zločin nije početak, nego kraj svega. Detektivski roman je za mene priča o borbi između dobra i zla, a moralna pouka priče se nalazi u pobedi dobra. Tema svakog romana je odbrana nevinosti, jer je ona bitna, a ne greh." Drugom prilikom, za list „Times" rekla je: „Ne volim smrti pune krvi. Ne volim nasilje, trilere. To je čisti sadizam. Ponekad me hvata strah što živim u zemlji u kojoj okrutnost zabavlja umesto da užasava ljude." Na komentar da su njeni romani puni banalnosti, odgovorila je: „Novac, ucene, ludilo, strast za ubijanjem nisu nikakvi banalni motivi koji teraju moje likove na put zločina...Banalni su ako se uporede sa američkim krimi romanima u kojima se leševi gomilaju, krv teče potocima, a strah hvata čitatelje za gušu. Čak i detektivi snagu i hrabrost traže u burbonu. Mojim junacima ne odgovara viski, oni vole vino, i to određene marke, određenog godišta. Sve je stvar ukusa".

Ipak, ne treba zaboraviti da je ova autorka u mladosti gutala romane o Šerloku Holmsu, te da se kao nastavljač detektivskog žanra koji je uspostavio Ser Artur Konan Dojl, radije držala određenog šablona i utvrđenih pravila. Možda je njen uspeh tim veći i čudesniji, jer ona nije mnogo odmakla od svog uzora, nije bila previše invetivna, više je prilagođavala nego što je stvarala, a ipak je postigla tako veliki uspeh. Zapravo, njena jedina inovacija jeste tzv. tehnika zatvorenog kruga, u kojem je bila savršeni majstor. Ona se bavi skupom podjednako sumnjivih likova i svakom od njih posvećuje gotovo podjednaku pažnju, a samo je jedan zločinac. Analizirajući osumnjičene ona će za svakog ponaosob stvoriti jake i uverljive motive za zločin. Počinitelja zločina ne otkriva nikada pre poslednje stranice romana. Veoma uspešno vara čitaoca vodeći ga od jednog do drugog osumnjičenog. Likovi ropski služe enigmi. Zbog ovoga su neki govorili da ukoliko želite da otkrijete ko je ubica, prvo posumnjajte na osobu koja vam je najsimpatičnija. Ustrajući na toj tehnici postala je sinonim za takvu vrstu žanra, istovremeno uvodeći u njega jednoobraznost. Dok policija uvek odlazi krivim putem, Herkul Poaro priprema zamku pravom zločincu u kojeg niko ne sumnja.

Zanimljivo je da fanovi Ser Artura Konana Dojla ne vole previše romane Agate Kristi, smatrajući ih samo bledim kopijama romana o Šerloku Holmsu. I zaista, dok je kod Agate akcenat na pronalaženju zločinca u moru osumnjičenih, kod Dojla je akcenat na junaku, dakle samom Holmsu i njegovim jedinstvenim metodama. Holms je kud i kamo izgrađenija ličnost od Poaroa; iako se i za Poaroa može reći da je delimično asocijalan, Holms je prototip asocijalnosti; Holms više misli o problemu nego o ljudima, važnije su mu predstave o ljudima od njih samih, zanimaju ga prvobitni uzroci a ne puke posledice, on je, prosto rečeno, ljubitelj intelektualnih igara i stalno traži nove izazove, pa samim tim, njegove avanture su raznovrsne. Poaro se kreće neprestano u jednom istom staležu i čini se kao da ga zločin zanima više kao usputni fenomen, dok mu je rešavanje misterije više hobi nego primarno zadovoljstvo. Tako on više podseća na imućnog snoba koji se povremeno zabavlja sa manje pametnim ljudima. Šerlok Holms je, donekle, prototip ascoijalnog genija, čiji um neprestano traži nove izazove i ne može da se zadovolji svakodnevncom sačinjenom od trivijalnosti; dok je Poaro salonski intelektualac, koji ne traži izazove u svetu oko sebe i u životu samom, nego potvrdu svojih stavova. Poaro je ekcentričan u granicama društvene prihvatljivosti (razlikujem se da bih se razlikovao, a ne zato što sam zaista drugačiji); Holmsa baš briga šta će društvo misliti o njemu, on je takav kakav jeste i ne mari za ljude, koji su uglavnom prosečni.

Agata Kristi je pisala i o avanturama žene detektiva, mis Jane Marple, a napisala je i svoju autobiografiju jednostavno nazvanu „Autobiografija", koja je objavljena nakon njene smrti.

izvor:creemaginet.com