Niš – Oduvek sam želeo da živim kao sav ostali svet. Roditelji, rođaci i prijatelji, a imam ih veliki broj, uvek su me ohrabrivali i podržavali u takvom opredeljenju. Zato sam i uspeo u mnogo čemu – kaže za naš list Dušan Galović (18), vedar i nasmejan mladić, gotovo dvometraš. Dušan je od rođenja slep, ali, kako kaže, nikada nije pristao da, iako lišen vida, život provede u mraku.

– Najteže mi je bilo kada su me odbili u specijalnoj školi za slepe u Zemunu, odnosno kada mi je rečeno da ne mogu da se tamo školujem, da smo zakasnili... Ipak, u Nišu su se našli dobri ljudi, prihvatili su me u školi za opšte obrazovanje odraslih, takoreći danonoćno su sa mnom i, evo, već sam stigao do šestog razreda. Završiću i preostala dva razreda osnovne, a onda ću sve učiniti da upišem muzičku školu. To mi je životna želja, nadam se i ostvariv san – otkriva nam Dušan.

Za njega muzički instrumenti odavno nisu tajna. Kad sedne za klavijaturu, zasvira i zapeva „Žute dunje”, „Zajdi, zajdi”, ili „Zagrli me”, nema tog tvrdog srca koje neće zatreperiti. Umešno barata Dušan i laptopom, na njemu su snimljena predavanja iz škole, muzika... Programi su prilagođeni njegovim potrebama i mogućnostima, računar ga obaveštava o svakoj obavljenoj operaciji.

– Izvanredan je đak, prosto upija sve što čuje na predavanjima. Ima odličan osećaj za snalaženje u prostoru i istančan sluh. Naprosto zrači optimizmom i sve ljude u svom okruženju pokreće i motiviše na akciju, na maksimalno angažovanje – priča nam njegov nastavnik Milan Jovanović Uča, po čijim kombinovanim metodama Dušan savladava školsko gradivo.

U školu koju pohađa, ističe Jovanović, Dušan dolazi sam. Zna gde mu je učionica, gde mu je klupa.

– Nažalost, naša škola nema dozvolu da organizuje ispite za slepu i slabovidu decu, iako u Nišu za tim postoji velika potreba. Dušan kod nas sluša predavanja, ali odlazi u Beograd na polaganje ispita. Još se nije dogodilo da neki ispit nije položio – s ponosom ističe nastavnik Jovanović.

A da su pohvale Dušanovoj upornosti i spretnosti i te kako utemeljene, imali smo prilike da se i sami uverimo: u niškom parku Čair demonstrirao nam je – upravljanje motociklom!



Za njega nema prepreka: dok ga brat Miloš usmerava, Dušan bez problema upravlja motociklom (Foto: S. Lazarević)– Naravno, lakše mi je kad imam suvozača. Sa mnom najčešće na motor sedne moj brat Miloš Jocić. On me na terenu kojim nisam ranije vozio usmerava, a ja upravljam motociklom bez ikakvih problema – kaže Dušan, a priču zatim vraćamo na njegovu omiljenu temu – muziku.

– Osnovaću jednog dana svoj bend, znam već sada da će se zvati „Optimisti” – uvereno nam najavljuje.

Našem razgovoru pridružuje se i Dejan Anđelković, pomoćnik direktora Narodnog univerziteta, u sklopu kojeg je škola za opšte obrazovanje odraslih. Nadovezuje se na Dušanove reči:

– Uspeće sigurno, on je jedinstven. Posle Brajove azbuke naučio je i azbuku i latinicu, piše kao svi mi. Duško sve zapaža, sve memoriše... Verujte, on čuje i trava kako raste – zaključuje Anđelković, dok pogledom pratimo Dušana kako s bratom Milošem odlazi na novi krug vožnje Čairom.

Za njega nema prepreka.
(naslovi)

Svaka čast,vrijedno divljenja...

Svaka mu čast,samo motocikl br da se ne boji......

Zato mi koji smo zdravi nemamo što kukati zbog sitnica, nego se trebamo ugledati u takve ljude i boriti se sa problemima koji nam iskrsnu.

A baš tako...

Nema mi goreg od toga kad čujem kako netko kuka zbog svake sitnice i na sve pesimistično gleda, a na ovakvim primjerima vidiš s kakvim hendikepima se ljudi bore i optimisti su.

A znaš svi se zaboravimo,pa evo recimo i ja,ali kad vidiš ovakav primjer odmah se takoreći otrijezniš jer ovo je svake hvale vrijedno.

Tako je Ana.

svaka čast...